Od početka 2026. godine, minimalna cena rada u Srbiji je povećana, ali ni ovaj rast nije dovoljan da pokrije osnovne životne troškove radnika sa najnižim primanjima. Iako je Vlada odlučila da poveća minimalac, sindikati ističu da je iznos i dalje daleko od realnih potreba radnika, čime se nastavlja neadekvatan pristup u rešavanju problema siromaštva i nezadovoljavajućih uslova života.
Prema odluci Vlade Republike Srbije, minimalna cena rada za 2026. godinu iznosi 371 dinar po radnom času, što za mesečni fond od 174 radna sata iznosi 64.554 dinara ( oko 551 evra). Iako je ovo povećanje od 10,1% u odnosu na prethodni period, sindikati naglašavaju da je ono daleko od toga da reši realne ekonomske izazove sa kojima se suočavaju radnici, posebno u uslovima visoke inflacije i stalnog rasta troškova života.
Minimalna zarada predstavlja garantovano pravo zaposlenih na osnovnu naknadu za rad, čiji je cilj da pokrije egzistencijalne i socijalne potrebe radnika i njegovih članova porodice. Pri utvrđivanju minimalne cene rada, uzimaju se u obzir faktori poput vrednosti minimalne potrošačke korpe, stope zaposlenosti, rasta BDP-a, potrošačkih cena, produktivnosti i prosečne zarade. Odluku o visini minimalne cene rada donosi Socijalno-ekonomski savet, ali pošto nije postignuta saglasnost među socijalnim partnerima, Vlada Republike Srbije je, i ovaj put, jednostrano donela konačnu odluku.
Minimalna zarada u praksi zavisi od broja radnih sati u mesecu, pa će neto iznos minimalne zarade varirati u zavisnosti od broja radnih sati, ali ni u najpovoljnijim mesecima, sa 184 radna sata, neće premašiti 68.264 dinara. Tako će minimalac u februaru iznositi samo 59.360 dinara, što nije dovoljno ni za minimalnu potrošačku korpu, s obzirom da je ona u avgustu 2025. iznosila 56.868,37 dinara (prema poslednjim podacima Ministarstva trgovine, turizma i telekomnikacija). Reprezentativni sindikati, međutim, smatraju da bi minimalna zarada trebalo da iznosi najmanje 70.000 dinara, kako bi radnici mogli da podmire osnovne životne troškove, kao što su stanovanje, hrana, zdravstvena zaštita i prevoz. Tokom pregovora sa Vladom sindikati su, između ostalog, istakli da minimalnu zaradu treba da isplate samo firme koje se nalaze u finansijskim problemima, jer je Zakonom o radu predviđeno da ona bude izuzetno rešenje, a ne redovan oblik plaćanja u firmama koje posluju profitabilno.
S druge strane, poslodavci su, uz povećanje minimalca, dobili i određene fiskalne olakšice. Povećan je neoporezivi izonos za obračun poreza na zarade, koji sada iznosi 34.221 dinara, što predstavlja povećanje od više od 20% u odnosu na prethodni iznos. Takođe, produženo je važenje olakšica za zapošljavanje novih radnika, što je deo strategije da se podstakne zapošljavanje, naročito među mladima.
Olakšice u ekonomskoj politici svakako imaju svoju ulogu, ali prioritet mora biti obezbeđivanje dostojanstvenog života za radnike sa najnižim primanjima. Povećanje minimalne zarade, iako dobrodošlo, i dalje nije dovoljno da pokrije osnovne životne troškove, čime se i dalje ne rešavaju stvarni problemi sa kojima se radnici suočavaju. Sindikati stoga zagovaraju nastavak borbe za pravičniji društveni sistem, u kojem radnici mogu od svog rada da obezbede osnovne potrebe za sebe i svoje porodice.
Povećanje minimalne zarade, iako predstavlja korak napred, ne rešava ključne ekonomske izazove. Potrebno je uskladiti i ostale zarade sa rastom „minimalca“ jer u suprotnom dolazi do sve veće kompresije zarada, minimalna zarada sve se više približava medijalnoj, što znači da većina radnika ima primanja koja su gotovo na nivou minimalca ili malo iznad toga. Ovo dovodi do sve veće socijalne nejednakosti jer prosečna zarada postaje nedostižna za sve veći broj zaposlenih, čime se dodatno produbljuje jaz između onih sa nižim i višim primanjima. Takođe ima dugoročne posledice i na buduće penzije, s obzirom da lični koeficijent za izračunavanje penzije zavisi od prosečne zarade tokom radnog veka. Radnici sa primanjima ispod prosečne zarade ne mogu da računaju na dostojanstvenu penziju. To znači da će mnogi radnici, uprkos tome što su tokom celog radnog veka uplaćivali doprinose, biti suočeni sa penzijama koje neće moći da zadovolje ni osnovne životne potrebe, čime se dodatno pogoršava njihov socijalni status u starosti.